Sa­mo­hra­na maj­ka dva si­na, Pod­go­ri­čan­ka Sa­ne­la Adžo­vić, na ru­bu eg­zi­sten­ci­je ži­vi u uslo­vi­ma ne­do­stoj­nim čo­vje­ka u 21. vi­je­ku. U tro­šnoj ku­ći, u ko­joj je na­šu eki­pu do­če­kao mrak, a ko­ju pla­ća 70 eura mje­seč­no, ži­vi bez stru­je u vla­gi i pra­ši­ni ma­te­ri­ja­la ko­ji se osi­pa od sta­ro­sti i lo­še grad­nje. Ću­te. Ne zna­ju šta bi pri­je re­kli, ko­ji pro­blem, mu­ku. Sve im tre­ba.
-Ži­vim od mi­lo­sti­nje do­brih lju­di ko­ji mi ka­da su u mo­guć­no­sti po­ma­žu da se pre­hra­ni­mo i pla­tim ki­ri­ju. Vi­di­te u če­mu ži­vi­mo, ali za bo­lje ne­ma­mo. Obra­ća­la sam se so­ci­jal­nom, ali ni­šta. Ja sam ne­pi­sme­na i obra­ća­la sam se na još par mje­sta za po­moć, ali ni­ka­kvog od­go­vo­ra ni­je­sam do­bi­la. Imam dvo­je dje­ce, si­no­ve od pet i osam go­di­na i je­dva ih ne­ka­ko pre­hra­nju­jem hlje­bom i mli­je­kom. I to nam je go­zba – ka­že tu­žno Sa­ne­la Adžo­vić.
Ka­že, naj­te­že joj pa­da ži­vot zi­mi u hlad­no­ći i stu­de­ni, ka­da ni u naj­sre­đe­ni­jim sta­no­vi­ma to­ple pe­ći ne mo­gu da ugri­ju.
-Lje­ti ka­da je to­plo i ne­ka­ko se pre­bro­di, ali du­ge zim­ske no­ći su stvar­no uža­sne, još ka­da pa­da­ju ki­še – ka­že Sa­ne­la, do­da­ju­ći da je to sa­mo je­dan od broj­nih pro­ble­ma ko­ji su od ži­vot­nog zna­ča­ja ka­ko za nju ta­ko i za dje­cu.
-Ni­ka­da ni­gdje ni­je­sam ra­di­la. Ne­pi­sme­na sam skroz. Po­ne­kad ne­što oči­stim, ali i to je ri­jet­ko, vi­še se hra­ni­mo po kan­ta­ma i kon­tej­ne­ri­ma. Do­šlo mi je da se ba­cim u Mo­ra­ču jer ne znam šta da ra­dim – pri­ča Adžo­vi­će­va.
Do­da­je da ne­ma ni­ko­ga od rod­bi­ne ko bi joj pri­te­kao u po­moć na bi­lo ko­ji na­čin. Ka­že, i sa­ma je ima­la te­ško dje­tinj­stvo, te oca ni­je za­pam­ti­la, a da­nas nje­na dje­ca isto to pro­ži­vlja­va­ju.
-Po­gle­daj­te ka­ko je mrač­no i vla­žno. Ima­mo ku­pa­ti­lo, ali ne­ma­mo stru­je, ta­ko da nam baš ne vri­je­di jer ne­ma­mo boj­ler da ugri­je­mo ma­lo vo­de. Uslo­vi su uža­sni. Naj­te­že mi pa­da ka­da su dje­ca glad­na, a ne­mam šta da im pru­žim. Želj­ni su sve­ga – do­da­je Adžo­vić. Ipak, na­da se da će se mo­žda ne­ka­da ne­što pro­mi­je­ni­ti i, ako ne njoj, ma­kar da će nje­noj dje­ci bi­ti ne­što bo­lji i lak­ši ži­vot ne­go što je njoj bio.
A.Ć.


Ra­čun za po­moć

Svi lju­di do­bre vo­lje, a ko­ji su u mo­guć­no­sti da po­mog­nu sa­mo­hra­noj maj­ci Sa­ne­li Adžo­vić i nje­noj dje­ci da im olak­ša­ju iona­ko te­ško dje­tinj­stvo, mo­gu to da uči­ne upla­tom sred­sta­va na ži­ro ra­čun broj 00-103-0001426.2 kod Pod­go­rič­ke ban­ke na ime Sa­ne­la Adžo­vić.
Ban­ka hra­ne opre­dje­li­la je pa­ket po­mo­ći ko­ji je Adžo­vi­ći­ma uru­či­la eki­pa „Da­na”.